Intervju - Gabor Sagmajster

Kad god mi je od umora klonula glava stajao sam na motoru

Predstavnik Srbije na Dakar reliju, Gabor Sagmajster, bio je gost našeg sajta. Ispričao nam je sa kakvim poteškoćama se susretao tokom trke tj. na koji način je ostajao priseban da ne bi halucinirao, kako je sebe održavao budnim na motoru, koji mu se kvar dogodio i zbog čega je bio u životnoj opasnosti.

Razgovarali smo i o tome u kakvim uslovima trenira i u čemu je razlika između njega i "fabričkih" vozača kao i zbog čega su mu zabranili da trenira u Kelebijskoj šumi.

Na kraju smo se osvrnuli i na podršku koju je imao u našoj zemlji kao i na saradnju sa sajtom Polovni automobili koja je uspostavljena sa Gaborom uoči Dakar relija.

Kako ocenjujete svoj plasman na Dakar reliju?

Ja sam apsolutno zadovoljan zbog toga što je 61. mesto koje sam postigao ove godine na Dakar reliju za 7 sati brže nego bilo koje vreme koje sam postigao ranije. Prve godine bio sam na 89. mestu. Kasnio sam tada 44 sati za prvim takmičarom a ove godine samo 11. Prošle godine ovo kašnjenje od 11 sati bilo bi 34. mesto. Nalazim se u top 50 vozača na Dakar reliju u kompletnoj kategoriji, a od privatnih vozača sam sigurno u Top 5.

Uspešan sam bio i na svetskom kupu u Abu Dabiu gde je sve veoma slično Dakar reliju samo trka ne traje 15 dana nego pet. Završio sam dva puta na 20 mestu. Siguran sam u svoje mogućnosti i znam da mogu još mnogo da napredujem.

Spomenuli ste da ste bili osmi u plasmanu privatnih timova?

Da, takoreći onih siromašnijih ekipa. Mi, privatni timovi, imamo jednu nulu manje u budžetima. Naš budžet je na godišnjem nivou 15.000.000 dinara, dok fabrički timovi imaju velike sponzore.

Neki timovi izdvajaju 25.000 evra za amortizere

Možete li nam pojasniti razliku izmađu privatno organizovanih timova i fabričkih?

Fabrički vozači su konstantno na treninzima u pustinjama Maroka, Mauritanije, Egipta, Tunisa... Voze šampionate u Hard Enduru ili Cross Country-u, pa čak i u Relly-u. Imaju oko 10 takvih takmičenja svetskog nivoa, dok ja godišnje imam samo jedno. Oni menjaju terene, ja to ne mogu. Treniram na Balatonu a nedavno su me oterali iz Kelebijske šume zato što sam u njoj vozio 160 kilometara na čas što nije bilo bezbedno ni za mene ni za druge ljude. Na Dakar reliju spor sam bio na onim deonicama koje ne mogu da treniram u Srbiji. To su isušene reke, stene, kozje staze, serpentine, specifična brda... Takođe, fabrički  takmičari imali su svakog dana nove gume dok sam ih ja menjao svaki drugi dan ili ređe.

Kada je reč o mom motoru, njega može da kupi bilo ko u radnji, sedne i vozi. Sa druge strane fabrički timovi imaju specijalne amortizere koji koštaju i do 25.000 evra, za razliku od onih na mom motoru koji su samo nategnuti jer sam težak. Sa adekvatnim amortizerima motor se drugačije ponaša. Lakše ide po rupama i automatski ne oduzima toliku snagu vozaču. Samim tim je i koncentracija vozača bolja. U tome je velika razlika.

Ispričajte nam nešto o motoru tj. koje su se poteškoće javljale i kada je najviše bio na ispitu?

Motor je ove godine funkcionisao kako treba. Prošle godine je bio potpuno nov ali je stao posle pet dana. Preforsirao sam ga. Ove godine bilo je drugačije, bio sam oprezniji a znao sam i da ću razočarati mnoge u Srbiji ako mu se nešto dogodi i da bih u tom slučaju mnogo teže obezbedio finansijska sredstva za sledeće takmičenje. Nisam želeo da se to dogodi.

Motoru je najteže u dinama, naročito u onim na visokim nadmorskim visinama u kojima je pesak mekan. Ove godine imali smo sreće zato što je u najtežoj etapi na reliju, na mestu gde je prošle godine bilo između 45 i 48 stepeni, u periodu kada smo tuda prolazili padala kiša pa je bilo oko 15 stepeni manje. Ipak, dvanaestog dana moj motor je stao i ne mogu vam opisati šta mi je tada prolazilo kroz glavu. Ipak, ispostavilo se da je u pitanju bio samo akumulator, došlo je do kratkog spoja. Nekako sam uspeo da privremeno saniram kvar i stignem do cilja gde smo promenili akumulator koji vredi oko 50 evra.

Imate li neku anegdotu, zanimljivost koju biste posebno izdvojili? I sami ste spomenuli da ste bili u velikoj  opasnosti?

U životnoj opasnosti bukvalno. Mogao sam da udarim magarca. Magarci u tom delu sveta nisu kao ovde kod nas. Reč je o divljim magarcima metalik-sive boje koji su veliki kao kod nas konji. Išao sam blizu 150 km na čas na oko tri kilometara do cilja. U tom momentu primetio sam kako polako izlazi na put. Jedva sam ga izbegao. Da je neko od nas bio dve sekunde brži došlo bi do sudara.  Pri takvoj brzini nastradali bismo i ta životinja i ja.

Teško su mi padale vesti o pogibiji takmičara

Kako su na vas i ostale takmičare uticale vesti o pogibiji vozača?

Teško je pričati o tome jer, nažalost, svake godine neko nastrada. Ali bukvalno svake godine. Prošle godine nastradao je jedan Argentinac a u septembru i desetostruki šampion Turske u Enduru. On mi je prošle godine, kad mi je stao motor, četiri sata pomagao da ga popravimo. A onda posle čujete takve vesti. Potresno je izgubiti takve sportiste. Ljude na koje možeš da se osloniš i sa kojima uživaš u takmičenju.

Mislim da neki na Dakaru nastradaju zbog toga što im nije na pravi način objašnjeno šta je ovaj reli. Ne piše džabe svakoga dana na doručku upustvo "popijte nekoliko kafa, ponesite čokoladice, dovoljno vode ili energetskog pića, jer dolazi do halucinacija".

Neki govore da do nezgoda dolazi baš zbog tih halucinacija ili pospanosti. Kakve ste Vi probleme imali i kako ste ih prevazilazili?

I meni je u nekim momentima počela da pada glava od umora ali kada to osetim onda ustanem i stojim na motoru pa tako vozim. Ili u nekim momentima razgovaram sa sobom. Da razgovaram, nekima je to smešno ali nekako moraš da držiš sebe budnim. Ispre sebe imam 300 kilometara vožnje preko Anda. Nema asfalta i moraš nekako da se navikneš na otežane uslove i poteškoće. Ja pevam neke stare pesme, bilo šta što mi padne na pamet. Ubeđujem sebe da mogu da izdržim. To je zapravo jedna od najtežih stvari na reliju, fizički i psihički izdržati trku.

Inače, tamo je ljudsko telo od jutra na ispitu. Ujutru kreneš iz kampa oko 5 sati umoran jer si spavao možda 3 sata. Vreme je hladno, susnežica, kisneš na motoru, kroz otvore na kombinezonu ulazi hladnoća. Nikoga ne vidiš na ulici ili u pustinji. I dok tako voziš pogledaš i shvatiš da je prošlo svega pola sata a imaš da odvozaš još 750 kilometara. I tako 15 dana uzastopno. Zato kažem, mentalna snaga je presudna.

Da li Vam znači velika podrška koju ste imali u našoj zemlji? Kod nas na sajtu to je bilo veoma uočljivo jer su vas ljudi bodrili i često komentarisali vesti sa relija.

Kako da ne. Osećam tu podršku. Kada mi stane motor iznerviram se i pomislim na navijače u Srbiji koji me prate.  Mislim da sada ima puno ljudi u našoj zemlji koji su čuli o Dakar reliju, a posebno mi je drago što je celokupna ova priča pokrenuta iz Subotice. Napravili smo nešto, došli smo do svetskog kupa, najjačeg svetskog šampionata na svetu, Dakar relija. Ne znam da li znate ali tri najjače i najgledanije trke na svetu su Tour de France, Formula 1 i Dakar reli. Najčešće sam razmišljao o ovoj podršci ujutru. Sebi sam govorio: "Gabore, ti si na Dakar reliju, cela Srbija gleda".

Koliko ste zadovoljni sa saradnjom sa Polovnim automobilima?

Veoma sam zadovoljan saradnjom i primetio sam da je publicitet na vašem sajtu i vašoj Fejsbuk strani bio veliki. Mislim da je i Srbija postala svesnija Dakar relija uz vašu pomoć i zbog toga sam vam zahvalan.

Deo tima sajta PolovniAutomobili.com i Gabor Sagmajster