Svetski susret "spačekista"

U češkom gradiću Most, oko 80 kilometara severozapadno od Praga, početkom avgusta održan je svetski susret vlasnika spačeka – Sitroena 2CV.



Skupovi vlasnika Sitreonovih modela “A” serije – automobila baziranih na spačeku, među koje spadaju i dijana, mehari i razni modeli amija, održavaju se svake dve godine u nekoj od evropskih zemalja.

Sudeći po broju posetilaca na ovogodišnjem susretu, koji su se sjatili u Češku iz svih delova sveta, kampovanje u prirodi i druženje sa drugim “spačekistima” je za oko tri i po hiljade automobila i čak dvostruko više ljudi, uprkos svetskoj ekonomskoj krizi, delovalo kao najbolji mogući provod.



“Spaček” ne posustaje

Prošlo je skoro 20 godina od kada se poslednji spaček “srolao” sa trake Sitroenovih evropskih fabrika, ali interesovanje za ovaj automobil nikako ne posustaje.

Pošto je uvek bio relativno jeftin i retko se kvario, zavoleli su ga pre svega mladi. Posle Drugog svetskog rata, odmah po početku proizvodnje, potražnja je bila tolika da se na novi spaček u Francuskoj čekalo i po nekoliko godina, a polovni automobili su neretko koštali i dvostruko više od novih samo zato što su mogli da se voze – odmah.

Zahvaljujući udobnosti sedištia koja mogu lako da se izvade i da se koriste za piknik, spaček je tokom “bezbrižnog” posleratnog perioda, pedesetih i šezdesetih, dobio imidž automobila pogodnog za duga putovanja, odlaske u prirodu, kampovanje i – dobar provod.

Taj avanturističko-turistički duh “spačekizma” svake dve godine “probude” hiljade ljudi koji se, prelazeći i po desetak i više hiljada kilometara svojim spačecima, okupe u nekom od evropskih gradova.



Od Australije do Mosta

“Došli smo iz Zagreba uz puno lutanja, puno kvarova uz put i s maksimalno 60 na sat”, kažu uz smeh Ana i Duško iz Hrvatske.

Oni su se, pored društva iz Beograda, u Češkoj susreli i sa prijateljima iz Velike Britanije, Holandije, Bosne, Slovenije , Makedonije… A ubedljivo najduži put do susreta u Mostu, pored jednog bračnog para iz Japana, prešli su Piter i Les iz Australije.

“Klub u Australiji je prilično veliki i jak, a mini-susrete pravimo tokom cele godine, širom kontinenta. Naši spačeci su zahvaljujući blagoj klimi u odličnom stanju, ali ono što je nama najvažnije jesu ljudi koji ih voze – mirni su i druželjubivi, kao i sam spaček. Mislim da će ovaj auto živeti zauvek”, kaže Piter za BBC.

Drago Buha iz aKluba, beogradskog udruženja “spačekista”, ispričao nam je da je grupa pet automobila iz Srbije u kojoj je putovao, nakon silnih peripetija sa vizama i putnim osiguranjem, ipak uspela da stigne na sam početak susreta.

“Došli smo preko Mađarske i Slovačke, kampovali smo usput. Put je trajao puna tri dana, i naravno uopšte nismo uspeli da ispoštujemo itinerer koji smo pred polazak napravili… Što je bilo i očekivano”, kaže on uz smeh.



Sve više ih je “kao novih”

Spačeci, uprkos sve “bržem i luđem” svetu koji ih okružuje, nekim čudom preživljavaju – i, kako se čini, ima ih sve više.

Iz godine u godinu, naime, na susretima se može videti sve veći broj “uglancanih”, restauriranih automobila koji izgledaju kao da su upravo izašli iz fabrike, a nemali je broj “specijalnih” i retkih modela, poput recimo crveno-sivog britanskog Dolly izdanja, koje je proizvođeno svega nekoliko meseci.

U Mostu bilo i dosta onih koji su po prvi put na nekom sličnom skupu, a među njima je bio i Džej Ahern, muzički producent iz Berlina.

“Mene su oduvek zanimali relgiiozni kultovi, fetiši i kolekcionarstvo. Sve što je “retro” meni je super – skupljam stare ploče i zato potpuno razumem ove ljude. Prvi put sam spačeka video u Londonu ranih devedesetih godina; mislio sam da je vrlo “kul” – a sad ih vidim nekoliko hiljada na jednom mestu! Ranije sam, moram priznati, mislio da je VW buba najbolji auto, jedno vreme sam čak i planirao da je kupim… Ali posle ovoga, mislim da je spaček definitivno više seksi od bube!”, kaže Džej.



Povratak u mladost

Susreti su dobra prilika i za kompanije koje proizvode delove i opremu za 2CV da nešto zarade.

Hans Kabiman iz nemačke firme Der Franzose kaže da je susret, što se njih tiče, sjajno prošao:

“Mi uglavnom prodajemo nove delove putem interneta; sam posao se u poslednjih nekoliko godina dosta izmenio, sve prodajemo preko “mreže”, tako da smo ovde doneli samo kataloge… Najbolje mušterije su nam ljudi koji danas imaju preko 50 godina, a vozili su nekada spačeka, u mladosti… I sada pokušavaju da se na neki način “vrate” u to vreme. Moram da priznam da ekonomsku krizu uopšte nismo osetili, naprotiv – stalno čekamo da nas “udari”, ali posao nam za sada ide toliko dobro da izgleda kao da će nas potpuno zaobići”, kaže on.



Eh, ti tuševi…

Naravno, teško je bilo među više hiljada egzaltiranih “spačekista” naći nekog ko bi imao nešto loše da kaže o susretu , ali je u kampu ipak bilo donekle nezadovoljnih. Danijela iz Holandije za BBC kaže da je odavno htela da dođe na ovakav skup, ali da pred polazak kući više nije bila tako oduševljena:

“Ja sam došla ovde s mamom koja vozi spaček – tri dana smo putovale od Holandije i usput smo mahali svim spačecima koje smo sretali. Zaista je vožnja u tom automobilu potpuno drugačija nego u nekim “normalnim” kolima, i oduvek sam htela da vidim kako izgleda svetski susret spačekista, ali stvarno sam na kraju ovog puta zbunjena; uopšte mi nije jasno zašto bi iko želeo da svake dve godine provede 5 dana na nekakvoj prašnjavoj poljani, okružen auspusima od spačeka? Ja jako volim mamin auto, ali pet dana u šatoru, na jakom suncu, sa tuševima u kampu koji čas rade čas ne rade – to je stvarno previše! Jedan vikend bi bio sasvim dovoljan”, kaže ona.

Ne automobil, već način života

Mlako pivo pod šatrom, tuševi koji ne rade, hromirani auspusi, tone rezervnih delova na prodaju i “provod” na livadi do duboko u noć uz zvuke spačekovog motora, češki rok i šansone… Strast prema ovom automobilu specifičnog zvuka i izgleda, po svemu sudeći, ne dolazi “sama od sebe”.

Ivan iz Francuske, koji je sa sobom na susret, pored spačeka, “poveo” i dve hiljade pamučnih majica sa kratkim rukavima i prodavao ih posetiocima, za kraj je pokušao da nam objasni šta je to što spaček čini drugačijim od ostalih automobila:

“Spaček je veoma poseban auto, koji kod ljudi izaziva posebnu vrstu nostalgije. Ja sam osamdesetih godina prošlog veka proputovao spačekom čitavu evropu, i tokom puta sam toliko zavoleo taj auto da sam rešio da ga nikada ne prodam. I dalje ga čuvam – to mi je bio prvi 2CV, a danas ih imam preko trideset! Mislim da je strast koja povezuje vlasnike ovih automobila nešto zaista posebno. Kada bi svet mogao da nešto nauči od ovakvih susreta, od spačekista… Pa, bio bi to jedan mnogo lepši, dobroćudniji i mirniji svet. Mi u Francuskoj često kažemo da spaček nije automobil, već način života…”, kaže Ivan na kraju razgovora za BBC.

Piše: Uroš Bobić,

BBC Serbian