Iako već sedam godina vodi emisiju „Top spid“, Andrej Kulundžić ne voli kad ga nazivaju novinarem ili voditeljem. Za sebe kaže da je automobilista koji se slučajno našao ispred kamera, mada ih baš i ne voli. Kao profesionalni trkač vozio je pet sezona predtrke Formule 1, i priznaje da se jedino tu oseća kao riba u vodi. Ipak, drago mu je što je zahvaljujući emisiji i istoimenom magazinu ostao u priči o automobilima, i to bez rizika koje trke sa sobom nose.
- Kad se „Top spid“ pojavio, bio je potpuno drugačiji od svega što se tada emitovalo. Mnogi su kasnije pokušali da nas kopiraju, što je normalno u Srbiji, i zato smo napravili sledeći korak, okrenuli smo se ka zabavi. Dovodili smo poznate ličnosti u razne ekstremne situacije kad su u pitanju automobili i tako pridobili veći broj gledalaca. S druge strane, nismo zapostavili ni deo o automobilima. Bili smo pre nedelju dana u „Lamborginiju“, Monci, ići ćemo ponovo u „Ferari“, i na neka mesta gde niko iz Srbije nije bio.
* Kad rezimirate ovih sedam godina, šta vam prvo padne na pamet?
- Kako smo dolazili do dobrih automobila - neke smo uzimali od bliskih prijatelja, a za neke išli u fabrike kao što su „Ferari“, „Maserati“, „Lamborgini“... Za mene je taj osećaj kao kad ponavljaš razred, pa odeš na pismeni zadatak i sve znaš šta će da bude. U startu su se prema meni ophodili kao prema bilo kom drugom novinaru koji je prvi put došao u kontakt sa automobilom koji ima 500-600 „konja“. Kao pristojan mladić, ja sam saslušao šta imaju da kažu, a onda sam rekao ko sam, i na kraju se sve obično završavalo večerama koje su direktori organizovali. Mnogo je lepih uspomena.
* Da li je bilo opasnih situacija?
- Snimali smo emisiju na jednom delu puta pored Maranela gde vozači „ferarija“ testiraju automobile namenjene prodaji. Na tom putu dva automobila jako teško mogu da se mimoiđu. Desilo se da sam ja iz jednog smera išao brzinom od 180 km na čas, a iz drugog test-vozač. Kako smo se mimoišli, to znamo samo on i ja. Posle smo stali, izljubili se, i svako je krenuo svojim putem. Bilo je i kod nas kritičnih situacija, poput izletanja po snegu na Avali.
* Ima li autocenzure kad testirate automobile?- Ima. Na moju veliku žalost, i žalost auditorijuma, moja emisija nije na državnom budžetu kao što je, na primer, britanski „Top gir“, gde oni mogu da kažu ono što stvarno misle o automobilima. Moj projekat je u vezi s kompletnom automobilskom industrijom, i dešava se da prećutim nešto što možda nije toliko bitno ali bih ja želeo da kažem. To je najveća mana, jer moram da balansiram, da se kontrolišem u izjavama. Voleo bih da mi daju odrešene ruke, ali to nije realno. Ipak, trudim se da budem objektivan, jer da to nisam, „Top spid“ ne bi bio to što jeste.
- Pokazalo se u više oblasti da je nama u Srbiji najveći problem novac, jer imamo i kvalitetne ljude i ideje. Sa ovim novcem koji imamo radimo bolje nego bilo ko drugi na svetu, jer smo majstori za improvizaciju. Mi ne možemo da dobijemo helikopter, sve automobile, ili da razbijemo šta nam padne na pamet, ali imam cilj da napravimo emisiju koja je 50 odsto lošija od „Top gira“, a to znači četiri puta bolja nego bilo koja u Srbiji, pa i u regionu. Za to su potrebni staza, hangar, studio, budžet..., ali, nadam se da ću, kao i sve ostale ciljeve u životu, ostvariti i ovaj. E sad, da li za pet, 10 ili 15 godina, ne znam.
* Koliko ste privatno najbrže vozili?
- Oko 320 km na čas na autoputu, ali po gradu vozim normalno, nemam tu potrebu da jurcam. Vozim malo brže nego što propisi dozvoljavaju. Treba, naravno, poštovati ograničenja, ali meni ta brzina ne znači mnogo, jer kad dobro voziš, teže ti se dešavaju neke stvari nego prosečnom vozaču. Nervira me kad je ograničenje 40 km na čas, a zaustave te ako ideš 58 na sat, jer današnji automobili su napravljeni tako da su sigurniji pri brzinama 20-50 km na sat većim nego što su ograničenja. Osim toga, ne možeš rigoroznim zakonom da smanjiš broj nesreća kad ljudi ne znaju da voze. Sve dolazi iz edukacije, nama su potrebne dobre škole.
* Da li to znači da su Srbi loši vozači? - Mi smo čudan narod, mislimo da sve znamo najbolje na svetu. Kada srpskom muškarcu kažeš da ne zna da vozi, mislim da mu je to druga najveća tragedija, a prva je, verovatno, da je nikakav ljubavnik. A većina ne zna da vozi. Problem je što su u poslednje vreme mnogi došli do boljih automobila, a sa edukacijom su ostali tamo gde su bili. Kad kupiš automobil koji ima 300 - 400 „konja“, on te mami da mu daš gas, i tada se dešavaju tragedije. Nerviraju me vozači koji ne znaju da voze fluidno, da krenu na vreme, imaju želju da budu u žutoj traci...
zoki
Saban!misli da je uhvatio Boga za nešto!