Građani su nekada poštovali vozače

„Ja sam ga nekada vozio“, ponosno kaže penzioner Dobrosav Tomić (72), nekada vozač Gradskog saobraćajnog preduzeća „Beograd“, dok pokazuje prvi autobus marke „Lejland“ koji je u Beograd stigao iz Engleske davne 1961. godine. Tamno zeleni lepotan, sa garažnim brojem 477 nekada je saobraćao na liniji 33 a, koja je išla od Zelenog venca do Banovog brada, prevozio je Beograđane do kraja sedamdesetih godina, a sada iako u ispravnom voznom stanju, ima samo muzejsku vrednost. Ponekad još posluži za turističke ture ili snimanje filmova.

Nekada je saobraćao na liniji 33 a: Dobrosav Tomić (levo na fotografiji) ispred „Lejlanda“

- To su najbolja vozila ikada proizvedena. Mnogo su sigurnija od ovih današnjih, bolja su i po pitanju potrošnog goriva, izdrživosti. Ta vozila su radila i danju i noću. U zimskom periodu, i po šest meseci se nisu gasila, a opet mnogo manje se kvarila nego ova današnja vozila - priča za Danas Dobrosav.

„Lejlandi“ su imali motore od 6.000 kubika, poluautomatski menjač bez kvačila i bili su teški devet tona. Imali su 25 mesta za sedenje. Osim 160 ovih autobusa, u tadašnjem voznom parku GSP bilo je dosta i starih, vozila iz rata, starih italijanski Fiatovih trolejbusa, dotrajalih tramvaja.

Kada je kaže Dobrosav, 1956. godine došao iz rodnog Vranja u Beograd, seća se da je u prestonici živelo oko 600.000 stanovnika. U autobusu i u saobraćaju kao i danas: gužva. Samo što su nekada ulice bile lošije, a danas putnici.

- Švercera je i onda bilo koliko hoćeš i biće ih uvek, bez obzira na sve. Bilo je malo i džeparoša, ali napada na vozače nikada. Vozači su onda bili poštovani. Ne znam da li je u pitanju to što je manje stanovnika onda živelo u Beogradu ili zato što su ljudi onda bili bolji. Danas je zaista opasno biti vozač u gradskom prevozu. Sada ljudi dobiju batine dok si „reko piksla“. Onda je bilo sigurnije za vozače, a sada se ljudi žale - ističe naš sagovornik, koji je ceo radni vek proveo u ovoj firmi. Jedno vreme je radio i u taksiju GSP, koji je funkcionisao u Beogradu do 1980. godine. Istorijat GSP je kaže Dobrosav veoma interesantan, i tu ko ostane 10 godina, on više ne izlazi iz te firme.

- Verovatno se navikne na to društvo, rukovodstvo, međuljudski odnosi su bili mnogo bolji nego danas, ali posao je bio težak. Međutim, ko izdrži deset godina, ostaje do penzije - objašnjava Dobrosav. Radilo se kaže u tri smene, po osam sati za volanom, nekada i duže kad ne dođe kolega koji treba da preuzme smenu i samo četiri slobodna dana mesečno. Ipak, u ono vreme od plate vozača moglo je da se živi. To je Dobrosavljevoj porodici bilo jedino primanje, pošto mu žena nije radila, a školovali su sina. Uspeo kaže čak da 1971. godine kupi jedan kućerak na Lekinom brdu.

- Dešavalo se da radimo od 12 do 22 sata, i onda sutra ujutru moramo u 3.40 vozilo da izvezemo na ulicu i tu nema odlazak kući. Prespavaš na klupi u rasporedu, na Dorćolu ili Kosmaju. Žene znaju gde smo, ali opet ponekad su znale da kontrolišu, ali i to je život. Sad sam u penziji već 12 godina - kroz oshem priča Dobrosav Tomić, sada redovni putnik u vozilima GSP.

Konduktere ukinuli, pa ih vratili

Šezdesetih godina GSP je imao oko 4.200 vozača i isto toliko konduktera, a onda su 70 -ih godina kondukteri ukinuti i prešli su u taksi vozače, vozače autobusa ili otpravnike, dok su žene otišle u administraciju. Kondukteri su od ove godine ponovo uvedeni na pojedinim linijama gradskog prevoza.

Autor: R. Marković

Preuzeto sa danas.rs