Vernost

 Života M. Jevremović punih 36 godina taksirao u Beogradu istim “pežoom 404″. Posle penzionisanja i on i auto skrasili se u rodnom IgrištuKURŠUMLIJA – Posle 36 godina vozanja po beogradskim ulicama u svom “pežou 404″, po kojem je bio prepoznatljiv, taksista Života M. Jevremović se penzionisao i vratio u rodno Igrište. Fabrika “Pežo” poklonila mu je sat kao nagradu za vernost, a on je u znak zahvalnosti automobilu koji ga nikad nije ostavio na putu na karoseriji napisao “Samo me ti nikad nisi izdao”. Auto i njegov vlasnik sada privlače pažnju građana Kuršumlije kada Života siđe iz sela po namirnice. Taksista Jevremović postao je poznat široj javnosti za vreme Evrosonga pošto su sve novine i televizije objavile da je on poslednjeg dana takmičenja sve svoje mušterije vozio “fraj”. “Čast Beograda i Srbije ja branim na ulicama Beograda, a Jelena Tomašević u Areni”, izjavio je tada Života. Osam meseci kasnije, 25. decembra 2008, “Beotaksi” mu je priredio spektakularan odlazak u penziju u emisiji “Sve za ljubav” TV Pink, u kojoj je on čak i zaplakao. Voditelj Milan Kalinić pokupio me je u gradu i odveo do Zvezdinog stadiona, gde me, kako je rekao, čeka iznenađenje. Ušao sam i video tridesetak taksista koji su se bili parkirali u obliku srca. Odštampali su i majice – na prednjoj strani je pisalo “Zauvek prvi”, a pozadi “Baš najbolji”. Kad sam to video, stvarno sam bio ganut – priča Života i dodaje da su njegovim penzionisanjem verovatno najviše bili ožalošćeni Fond PIO i Poreska uprava. Put od seoskog dečaka do poznatog beogradskog taksista nije bio ni lak ni jednostavan. Života je rođen pre 63 godine u kuršumlijskom planinskom selu Igrište, gde je završio četiri razreda osnovne. Na planini daleko od grada proveo je rano detinjstvo lišen mnogih dečjih zadovoljstava. To je shvatio tek kad ga je otac poslao kod svog brata u Beograd, gde je upisao peti razred. Znatiželjan i nemirnog duha, retko kad je na vreme dolazio iz škole. Posle dve godine stric je napisao pismo Životinom ocu da dođe i “vodi malog da ne propadne”, jer on ne može više da se brine o njemu. Tako je propao prvi Životin pokušaj da postane Beograđanin. Posle završene Srednje ekonomske škole u Kuršumliji ponovo je seo u voz i krenuo u “bolji život”. Od 1965. do 1972. tražio je sebe i u međuvremenu odslužio vojsku, a onda je napustio siguran državni posao i otišao u taksiste, “jer to najviše odgovara njegovom temperamentu”. Pošto je nekoliko godina privatno radio razne poslove, uštedeo je nešto para i na kredit kupio nov “pežo 404″, koji ga verno služi već 36 godina. Počeo je na taksi stanici kod Topčiderske zvezde i prvu mušteriju prevezao besplatno. Vozio je razne mušterije, od zaljubljenih parova do kriminalaca. Uvek je važilo pravilo: kad mušterija hoće da razgovara, on priča, ako ne, on ćuti. Bilo je džentlmena koji su ostavljali velike napojnice, ali i onih koji su pokušali da ne plate vožnju. Međutim, malo njih može da se pohvali da mu je umaklo. Poslednjeg dana svog radnog veka napisao je na haubi: “Novčanik na stranu za dušu riđanu, danas vozim fraj” i sve mušterije opet vozio besplatno.

Autor: Milen Đorđević

Preuzeto sa kurir-info.rs