Oldtajmer: Maxwell 35-4 iz 1913. sa „prerijskim“ točkovima
Osim novih automobila i premijera, BG Car Show posetiocima nudi priliku da pogledaju i veoma zanimljive oldtajmere. Jedan od njih, koji se slobodno može nazvati premijerom u Srbiji, jeste automobil Maxwell 35-4 Touring iz davne 1913. godine.
Nije zanimljiv samo zbog starovremenskog izgleda i zbog toga što je izuzetno redak – tu su i razna tehnička rešenja koja su vožnju i održavanje ovog automobila činila prilično komplikovanim, te je većina vlasnika imala šofere.
Na primer, sama procedura startovanja motora je nezamisliva današnjem vozaču. Prvo treba otvoriti ventil koji pušta gorivo iz rezervoara do motora – rezervoar se nalazi ispod prednjeg sedišta, a benzin do cilindara stiže slobodnim padom, pošto ne postoji pumpa za gorivo.
Postoje četiri čančića, po jedan za svaki cilindar, u koje treba sipati benzin, zatim otvoriti ventile da taj benzin uđe u svaki cilindar, pozatvarati ventile i tek onda može da se startuje motor.
Međutim, daleko od toga da je dovoljno samo okrenuti ključ ili pritisnuti dugme. Iako je ovaj model imao električni starter (anlaser), ipak je trebalo i njime upravljati – tj. nožnom polugom spojiti njegove zupčanike sa zupčanicima zamajca i odvojiti kada se motor upali.
Inače, ovaj model je bio tek drugi na svetu sa električnim startovanjem, bar kad je reč o serijskim vozilima, zbog čega je bio veoma skup. Prvi je bio Cadillac Model 30 iz 1912. godine. U to vreme su se motori kod gotovo svih ostalih automobila startovali na kurblu, što je bilo i fizički naporno i opasno.
Tu su i komande kontrolu smeše goriva i vazduha (saug) i ugla paljenja... Pošto nema pokazivač nivoa goriva, za proveru se koristi drveni štap sa podeocima koji se gurne direktno u rezervoar.
Motorno ulje je takođe potrebno redovno proveravati, pošto ga troši mnogo i to ne samo zbog velikih tolerancija, već i zato što nema semeringe na radilici, pa i tu i na drugim mestima konstantno kaplje ulje dok motor radi.
Inače, kada se doliva ulje, prvo se otvori jedna mala slavina, počne da se doliva ulje i kada počne da curi na tu slavinu, znači da je dovoljno.
Nema ni električna svetla – kao poziciona svetla služe su dve petrolejske lampe, koje vidimo na slici ispod. Pozadi su takođe poziciona svetla na petrolej.
Glavna svetla (na slici ispod) kao gorivo koriste gas acetilen, koji se doprema iz rezervoara u obliku cilindra kod vozačevih vrata. Međutim, originalno je bilo predviđeno da vozač sam „proizvodi“ acetilen uz pomoć kalcijum-karbida i vode, pa je ranije na mestu rezervoara bila mesingana posuda u kojoj je nastajao acetilen. Stoga se ovakve lampe nazivaju i karbidne lampe.
Na osnovu svega navedenog ni malo ne čudi što je većina bogatih vlasnika angažovala šofere, umesto da sami voze. Naravno, šoferi su bili zaduženi i za održavanje vozila.
Zanimljivo je i to što ima tzv. prerijske točkove, koji su u ono vreme mogli da se dobiju na zahtev. Reč je o izuzetno velikim točkovima predviđenim za vožnju po lošem putu ili van puta. Točkovi su prečnika čak 34 inča.
Kada su kočnice u pitanju, pozadi se nalaze doboš kočnice, ali ne obične kakve poznajemo danas – paknovi za kočenje pritiskaju doboš i sa unutrašnje strane kao kod savremenih doboša ali i sa spoljašnje strane, kako bi se pojačala sila kočenja.
Krov može u potpunosti da se skine, a prozore, kao što vidimo, nema.
Što se tiče motora, iz samog naziva ovog modela – Maxwell 35-4 – može da se zaključi da ima 35 konjskih snaga i 4 cilindra. Radna zapremina je 3,9 litara. Pogon je, naravno, na zadnjim točkovima, a menjač ima 3 stepena prenosa.
Osim toga što se ovaj model veoma retko viđa, pošto ih u Americi nema više od 80 do 100 komada, a koliko zna vlasnik, gospodin Momčilo Đurđević, njegov primerak je jedan od samo dva koji su fabrički hromirani, odnosno imaju razne delove i detalje hromirane, dok je kod ostalih korišćen samo mesing.
Tajna leži u činjenici da je ovo bio izložbeni primerak, a znamo da mesing zbog oksidacije gubi sjaj, pa ga je potrebno polirati. Drugi ovakav Maxwell se nalazi u muzeju.
Proizvođač, tj. firma Maxwell danas je slabo poznata, iako je svojevremeno bila jedan od tri najveća proizvođača automobila – druga dva su bili Ford i General Motors.
Nažalost, 1925. došlo je do preuzimanja od strane kompanije Chrysler i gašenja ove marke, mada su neki modeli uz manje izmene nastavili da se proizvode pod markom Chrysler i kasnije pod markom Plymouth.
Foto: Dragan Romčević
