Da li je SLR najlepši auto 1. decenije 21. veka?

Pre više od dve decenije dva među najvećim imenima u sportskom automobilizmu udružila su snage da bi stvorila najbrži i najatraktivniji automobil na svetu.

Taj novitet trebalo je da prkosi svim pravilima. Da bude kombinacija surovih performansi, vrhunskog luksuza, ekskluzivnosti, najnaprednije tehnologije i atraktivnosti koja ostavlja bez daha.

Ipak, bajkovitu zamisao pokvario je preveliki broj neizbežnih kompromisa... Sa jedne strane Britanci koji su želeli da naprave nešto još legendarnije od legende kakva je McLaren F1, a sa druge strane Nemci koji su ovim automobilom želeli da pokažu svoja tehnološka dostignuća.

Pomenimo i činjenicu da je u to vreme Mercedes-Benz posedovao 40% kompanije McLaren Group.

Uglavnom, te davne 1999. predstavljen je koncept. Svi su se oduševili, ali i iznenadili kada je postalo jasno da će SLR zaista krenuti u serijsku proizvodnju. SLR je, inače, akronim za "Sport Leicht Rennsport", u prevodu na engleski "Sport Light Racing".

Pun naziv - Mercedes-Benz SLR McLaren. Serijska verzija predstavljena je 17. novembra 2003. godine.

Zašto toliko dugačka hauba?

Da bi auto imao "propisnu" raspodelu mase po osovinama, motor je trebalo da se pomeri skoro čitav metar unazad, što je i razlog za suludo dugačku haubu koja je istovremeno odgovorna za prelepu bočnu liniju. 

Inače, iako ovaj auto deluje ogromno, on je u stvari dužine samo 4,7 metara.

Težak je oko 1.750 kg uprkos tome što je najvećim delom izrađen od ugljeničnih vlakana – karoserija (monokok), krov, vrata, hauba, branici… Određeni delovi su od aluminijuma. 

Čak su i sedišta napravljena iz jednog dela, od ugljeničnih vlakana naravno i nagnuta su pod tačno 28 stepeni kako bi pozicija vozača bila istovremeno sportska i komforna.

Motor i menjač

Iako je na raspolaganju bio Mercedes-Benz V12 motor sa 2 turbo punjača, ipak je odlučeno da se iskoristi 5.5-litarski V8 sa kompresorom pošto je bio znatno lakši i kompaktniji, što je omogućilo da se postigne gotovo idealan raspored mase po osovinama.

Snaga je 626 KS pri 6.500 o/min. Ovaj motor voli visoke obrtaje uprkos tome što ima 3 ventila po cilindru i nema varijabilno upravljanje ventilima. Crveno polje na obrtomeru počinje na 7.000 o/min.

Tu je i odličan razvoj obrtnog momenta (za ono vreme), pa ne čudi što je odlučeno da je klasičan petostepeni automatski menjač sasvim dovoljan, istina uz određene modifikacije. Neki su se nadali da će biti iskorišćen tada novi 7G-Tronic sedmostepeni automatik, ali on jednostavno nije bio dovoljno jak da izdrži toliki obrtni moment (780 Nm u rasponu od 3.250 do 5.000 o/min).

Neki automobilski novinari smatrali su da bi bolji izbor bio klasičan manuelni menjač, kakav je na primer imao Porsche Carrera GT. Prevideli su, međutim, činjenicu da SLR uopšte nije imao istu ciljnu grupu kao Carrera GT. Ovo je ipak, bio Mercedes-Benz...

Performanse

Ubrzanje od 0 od 100 km/h po današnjim standardima nije toliko impresivno, ali u vreme kada se pojavio, SLR je bio u samom vrhu. Na stranu zvanični podaci, testiranja od strane prestižnih magazina pokazala su da mu do „stotke“ treba 3,4 do 3,5 sekundi.

Aerodinamika

SLR ima aktivnu aerodinamiku. Tu je zadnji spojler koji je istovremeno i vazdušna kočnica. Može da se kontroliše po želji vozača i automatski. U zavisnosti od potrebe može da se menja ugao spojlera - do ugla od 10 stepeni kod obične verzije i 15 stepeni kod 722 verzije. Ukoliko vozač to želi, može da poveća ugao do 30 ili 35 stepeni kod 722 verzije.

Da bi se zbog dobre aerodinamike omogućilo da donji deo vozila bude potpuno ravan bilo je neophodno da AMG-a razvije izduvni sistem kod kojeg će završeci izduva izlaziti odmah iza prednjih točkova. Takvo rešenje je zahtevalo posebne otvore za hlađenje katalizatora i prigušnih lonaca.

Kočnice

SLR je bio jedan od prvih serijskih automobila sa karbon-keramičkim kočionim diskovima za koje je Mercedes tvrdio da su otporni na gubitak sile kočenja zbog pregrevanja sve do temperature od 1.200 stepeni Celzijusa.

Međutim, "brake-by-wire" sistem kontrole kočnica (Sensotronic Brake Control) doneo je mnogo kritika. Da se razumemo, SLR ima fantastične kočnice koje ga bespogovorno zaustavljaju u svim uslovima. Problem predstavlja upravo Sensotronic Brake Control sistem, pošto nema fizičke veze između papučice kočnice i ostatka sistema, već se meri koliko je pritisnuta papučica i na osnovu toga se određuje željena sila kočenja.

Na papiru je to delovalo odlično, čak je vrlo dobro funkcionisalo i na modelu SL, ali kod SLR-a iz nekog razloga nije! Naime, papučica uvek deluje meko, a vozač nema dobar osećaj koliko treba da je pritisne pred krivinu, što dovodi do toga da koči ili suviše jako ili suviše slabo. To nipošto ne priliči ovakvom superautomobilu…

Vožnja i kompromisi

SLR je svojevremeno bio jedan od najbržih serijskih automobila na svetu. Međutim, uprkos fantastičnoj stabilnosti na pravcu, udobnost u vožnji nije baš najsjajnija zato što koristi standardne amortizere i opruge.

Nema adaptivnih amortizera ili vazdušnog oslanjanja. Razlog – ušteda prostora (kako bi auto mogao da bude niži) i smanjenje mase.

Zašto je tako brzo „zaboravljen“?

Tokom 6-7 godina proizvedeno je nešto manje od 2.200 primeraka, u kupe, roadster i u još nekim specijalnim verzijama. Postavlja se pitanje, s obzirom na pažnju koju je SLR svojevremeno privlačio, na njegov vanvremenski dizajn, izuzetno mali broj primeraka, prestižni brend, performanse, pionirsko uvođenje novih tehnologija - zašto je Mercedes-Benz SLR McLaren tako brzo “zaboravljen” i zašto mu drastično ne raste cena kao sličnim vozilima?

Možda je razlog u tome što od samog početka nije jasno bilo definisano kojem “taboru” pripada, odnosno koja mu je prava ciljna grupa. Naime, od samog starta se Mercedes-Benz i McLaren nisu slagali po pitanju filozofije koju SLR treba da prati.

Mercedes-Benz je želeo luksuzan, komforan i udoban automobil sa izgledom egzotičnog supersportiste, dok je McLaren želeo da to bude pravi vozački auto - što lakši, upravljiviji i uzbudljiviji za vožnju.

Teško je bilo pomiriti želje jednih i drugih, pa je zbog traženja kompromisa cena gotovo duplirana do trenutka kada je auto bio spreman za proizvodnju. Tako se SLR cenovno našao u društvu ekstremno skupih vozila kakva su Ferrari Enzo, Porsche Carrera GT i Pagani Zonda, iako nikada nije bilo planirano da bude njihov direktan rival. Trebalo je da njegovi konkurenti budu Ferrari F430, Bentley Continental GT i Aston Martin DB9.

Od samog početka prodaja nije išla sjajno, a nije pomogla ni pojava novih rivala. Stoga je 2006. godine predstavljena unapređena i brža limitirana serija nazvana SLR 722. Napravljeno je samo 150 primeraka. Snaga je dignuta sa 626 na 650 KS, a obrtni moment sa 780 na 820 Nm.

Istovremeno je težina redukovana za 44 kg. Rezultat - maksimalna brzina povećana na 336 km/h, dok je ubrzanje do 100 km/h sa 3,8 smanjeno na 3,6 sekundi.

Izvršene su razne modifikacije po pitanju aerodinamike – izmenjeni su prednji i zadnji kraj (branici, spojleri, difuzori…). Takođe je vešanje ovog već veoma niskog automobila spušteno za čak 1 cm i učinjeno još tvrđim.

Nažalost, upravljanje i dalje nije bilo precizno i oštro kao kod konkurenata, što se u kombinaciji sa tvrđim oslanjanjem posebno primećivalo na nekvalitetnijem asfaltu. Nije rešena ni jedna od glavnih zamerki – „bezosećajna“ papučica kočnice...

U svakom slučaju, sve ove intervencije nisu uspele da pospeše prodaju. Stoga su nade polagane u Roadster verziju bez krova, koja deluje atraktivnije.

Mercedes-Benz SLR McLaren Roadster stigao je septembra 2007. godine. S obzirom na to da je karoserija kupea bila izuzetno čvrsta, dodatna ojačanja neophodna zbog odsecanja krova dodala su samo 57 kilograma. Zadržan je originalni motor umesto osnažene verzije iz 722.

Roadster 722 sa snažnijim motorom, nižim i tvrđim vešanjem stigao je januara 2009. godine. Napravljeno je samo 150 primeraka.

McLaren Edition (2011–2013)

Decembra 2011. godine, više od godinu dana nakon što je SLR zvanično prestao da se proizvodi, McLaren Special Operations (MSO) najavljuje poseban program individualnih modifikacija koje između ostalog uključuju brojne izmene na karoseriji (prednji i zadnji branik, maska hladnjaka, hauba, krila, zadnji difuzor, felne...), enterijeru, upravljanju, vešanju, izduvu... Konkretno, vozila su bila prepravljana po želji vlasnika, tako da ne postoje dva ista primerka.

Kraj

Ukupno je prodato 2.157 primeraka. Planirana je znatno veća potražnja, pa je Mercedes-Benz unapred ograničio proizvodnju na 3.500 komada. Nažalost, ni danas nije tražen, ni cenjen kao klasičan superautomobil kao što bi se to očekivalo.

Uprkos tome, Mercedes-Benz SLR McLaren ostao je urezan u pamćenje čitavoj generaciji mladih zaljubljenika u automobile. Krasio je nebrojene kalendare, naslovne strane časopisa, postere… Bio je ne samo statusni simbol, već i auto koji se svojim karakterističnim izgledom zauvek izdvojio iz mora superautomobila koji neodoljivo liče jedan na drugi.

Foto: Shutterstock.com