Opel Kadett, ali ne onakav iz 90-ih

U oglasima smo naišli na veoma zanimljiv Opel Kadett iz 1975. godine - očigledno da je "sređen", metalik sivi, sa crnom haubom, maglenkama... Tu je još detalja koji pokazuju da se neko potrudio oko ovog automobila.

Pozvali smo prodavca i čuli interesantnu priču koja nas još jednom podseća da automobili nisu samo prevozno sredstvo ili statusni simbol, već za mnoge ljude imaju i veliku sentimentalnu vrednost. 

Konkretno, ovaj Kadett kupljen je nov u Beogradu, te davne 1975. godine. Sa motorom od 993 kubika i 40 "konja", predstavljao je odgovor na tadašnju svetsku naftnu krizu. Ovaj motor se u prethodnoj generaciji modela Kadett nudio uglavnom u mediteranskim zemljama u kojima su se nameti na vozila obračunavali prema kubikaži motora, ali kada je počela kriza, krenula je prodaja i u Nemačkoj.

Kako priča sadašnji vlasnik: "Moj otac ga je kupio od kolege sa posla 1978. godine. Imao je fabričke točkove 12-ice. Međutim, taj Kadett je u ono vreme u našoj zemlji bio veoma ozbiljan auto. Bio je bele boje i veoma atraktivan, sa niklovanim ratkapnama...

Otac ga je vozio do 1990. godine. Ja sam praktično odrastao u tom autu. Išli smo i na more njime. Imali smo i "Fiću", tako da je Kadett delovao kao svemirski brod kada iz "Fiće" pređeš u njega. 

U međuvremenu su stavljene 13-ice. Ja 1990. dobijam vozačku dozvolu. Otac mi daje ključeve, kaže: "Vozi ga ti". I pošto taman početkom devedesetih počinje ona kriza, benzin postaje ekstremno skup, po principu "litar benzina litar krvi", točilo se 5 ili 10 litara maksimalno. U to vreme sam bio i student, tako da je za mene taj auto bio pojam. 

Nekim slučajem, u ruke mi je došao nemački časopis u kojem sam video kako Nemci sređuju stare automobile. I tako se meni javila ideja da ja sredim moj Kadett. Međutim, bio sam student devedesetih, skupljale su se pare za 5 litara goriva, tako da nije bilo govora o bilo kakvom sređivanju auta. 

Prolazilo je vreme, ja završavam fakultet, počinjem da radim, i počinjem da dobijam platu od koje uspevam da kupim drugi auto. Pogodilo se da je to bila Toyota Corolla, koja je u ono vreme za moj Opel Kadett bila kao svemirski brod. Tako ja Opel zapuštam i napuštam. Pritom je Opel već uveliko počeo da truli na sve strane...

Stoga sam odlučio da prodam Kadett koji je već bio sav truo i nije mi padalo na pamet da ga vozim ni sređujem. I prodam ga komšiji. Međutim, kada sam rekao roditeljima da sam prodao auto, oni su bili van sebe - "kako si mogao da ga prodaš, to je odličan auto, imamo ga tolike godine, itd". 

Morao sam jednostavno da kažem komšiji da ne mogu ipak da mu prodam auto i on se složio da mu vratim novac. Tako se Kadett vratio kod nas, ali je samo stajao u garaži. Ja ga gledam u garaži, on sav truo, ali iako treba u njega mnogo da se ulaže, ja ne mogu da objasnim roditeljima da to nije isplativo. 

Međutim, oni su za taj auto bili vezani - kupili su ga u vreme kada je bio kao svemirski brod u odnosu na neke druge modele i to im je praktično bio prvi auto. Uglavnom, odlučili su oni sami da srede limariju, mada sam ja odmah znao kako da će se to raditi kod nekog majstora u selu, tako da sam odlučio ja da nađem pravog majstora.

Kada ga je rasturio, majstor me pozvao i pokazao mi stanje auta - bilo je veoma loše. Školjka je morala kompletno da se sređuje. Nažalost, ja tada nisam bio u mogućnosti da kontrolišem radove, tako da je bilo mnogo propusta, ali meni je u tom trenutku jedini cilj bio da učinim roditelje srećnim.

Nisam ja bio zadovoljan kako je to bilo urađeno, ali nema veze, mi smo ga "gurnuli" u garažu. Mada, mnogo toga novog je stavljeno - krila, podovi, rubovi, sajtne, podsajtne… Sve što je bilo trulo zamenjeno je. Ofarban je kompletno. Ipak, ja nisam bio zadovoljan. Jednostavno, niko se nije okretao za tim autom.. 

Međutim, pre oko četiri godine jedan moj dobar drugar koji je vrhunski limar i majstor i farbar, kaže: "Doteraj ti njega kod mene. On ga je potpuno rasturio, sve što je trebalo limarski da se uradi urađeno je i to vrlo kvalitetno." 

Osim toga, ja sam u nemačkim oglasima video kakve felne idu na taj auto, kakav volan ide i slično. I onda sam ga sredio po uzoru na "sportaka" od 2.000 kubika, samo što moj i dalje ima fabrički motor od 1.000 kubika. 

I to je sada neki moj ostvareni san. Kada god ga vozim, zamišljam kako je mene moj ćale vozio u njemu. To ima veliku sentimentalnu vrednost. 

Neko će se zapitati, ako je auto već toliko dobar, tako dobro sređen i još ima toliko emocija u vezi njega - zašto ga prodajem?

Odgovor nije baš lak. Na prvom mestu je nedostatak parking mesta. On jeste sada u garaži, ali ja imam još dva auta - jedan je moj novi projekat, a drugi je svakodnevni auto. Tako da se čitava priča oko garažiranja veoma komplikuje u finansijskom smislu.

Kada se saberu svi troškovi redovnog održavanja i izazovi sa parkiranjem tri automobila, naročito na Novom Beogradu, odlučio sam da stavim Opel u oglase koliko god to bolelo. Da imam neki magacin ili prostor gde bih mogao da stavim ta dva automobila na neko duže vreme, to bih uradio, ali ovako gubim mnogo novca na troškove po pitanju garaže. Inače nikada ne bih prodao ni jedan auto, pošto me za njih veže dosta uspomena. 

Takođe, hteo sam da vidim koliko ljudi cene takav trud - ulaganje u ovakvog oldtajmera. Svestan sam ja da ne mogu da povratim uložen novac, ali to nije ni svrha prodaje. Meni je uživanje da se vozim u ovom autu. Jedva čekam lepo vreme da izađem i da se provozam. Inače, ne izlazi iz garaže zimi i kada je kiša. 

Stalno mi se dešava da ljudi traže da se slikaju sa ovim autom. I kad izađem negde u vožnju kada je lepo vreme, desi se da bude po 10-20 slikanja. I tako, posvetio sam se tom autu maksimalno koliko sam mogao. 

Naravno, želeo da tu uradim još stvari. Na primer, da mu pozadi stavim felne 15-ice, ali moraju obavezno da budu original ATS i u istom dizajnu.  I možda bih dodao niklovane izduve sa strane, ali nisam siguran da li bi to moglo da prođe tehnički pregled. 

Motor je kompletno sređen i repariran - sad je perfektat. Stavio sam i sportski izduv, tako da iako ima malu kubikažu i malo konja, a čuje se kao američki "muscle car", istina kao "mini muscle car". 

Svi misle da može da ide 200, ali ja ga ne vozim preko 90 ili 100 km/h. Može on da ide 120 ili 130, ali nikada ga ne forsiram do tih brzina. 

Sedišta su iz Opel Askone K serije. On je originalno imao sedišta bez naslona za glavu i onda ja kad sam bio klinac, našao sam na otpadu ta sedišta i kupio sam ih. Sedišta idu šraf na šraf. Mislim da sam dao tad 100 maraka za ta sedišta. 

I limarijski je perfektan. Pošto je sada moj drugar radio limariju, bio sam siguran da će sve biti urađeno dobro, ali sam ipak ja sve kontrolisao. Sve to je koštalo mnogo. Na primer, jedno njegovo krilo sada košta oko 250 evra. 

Enterijer je kompletno sređen i menjan - novo nebo, tapaciri na vratima… Pozadi je originalno imao naslone za ruke, ali sam ja to malo modifikovao tako da sada ima ravne stranice sa zvučnicima marke Alpina. 

Volan je trokraki, od GT/E verzije. I desni retrovizor je stavljen pošto na originalnoj verziji uopšte nije postojao. 

Sada su na njemu gume širine 205 mm, iako su fabrički predviđene 145 mm. Bez problema stiže do 120 km/h. Inače, fabrički deklarisana maksimalna brzina mu je 127 km/h. 

Farovi su originalno bili okrugli, što znači da je ovo C1 verzija, a ja kada sam ga restaurirao stavio sam četvrtaste farove sa redizajnirane, odnosno C2 verzije, pošto odgovaraju šraf na šraf." 

Oglas za ovaj auto možete da vidite klikom na OVAJ LINK.