Istorija: Maserati - petoro braće, od nule do šampiona (2. deo)

Prvi deo priče možete da pročitate klikom na ovaj link.

U pomoć braći Maserati priskočio je bogati plemić i pasionirani vozač trkačkih automobila Diego de Sterlich, koji je već vozio Diatto trkačke automobile. Zahvaljujući njegovom novcu, u Maserati radionicu stiglo je 10 „Diatto 30 Sport“ karoserija/šasija, spremnih za ugradnju motora, menjača i ostalih delova.

Te zime završen je prvi pravi Maserati, koji je poneo i prepoznatljivi logo – trozubac. Nazvan je „Tipo 26“ – pokretao ga je redni osmocilindraš od 1.500 kubika koji je zahvaljujući kompresoru razvijao 120 KS.

Da, bilo je to davne 1925. godine, pa će nekome možda delovati neverovatno da su uspeli iz samo 1.500 kubika da „izvuku“ čak 120 konjskih snaga, ali ne zaboravimo da je ovo ipak bio motor namenjen isključivo trkačkim automobilima.

Čak ni tada nije bio toliki problem „izvući“ snagu iz motora, ali problem je bio napraviti motor koji će izdržati malo veći broj kilometara, koji neće zahtevati konstantno održavanje čitavog tima stručnjaka, itd.

Uglavnom, bio je to prvi pravi Maserati. Legendarni logo – trozubac – kreirao je peti od braće Maserati, Mario, koji je oduvek više preferirao umetnost nego mehaniku.

Vreme je za uspeh

„Tipo 26“ je 1926. godine imao prvu trku – Targa Florio – trka izdržljivosti na krivudavom putu u planinama Sicilije, dužine 108 kilometara. Ovo je bila jedna od najvažnijih trka ove vrste u Evropi u to vreme.

Alfieri je pobedio u svojoj klasi i ostvario odličan rezultat čak i u odnosu na druge klase. Ponesen ovim uspehom, Alfieri je odlučio da i napravi još primeraka modela „Tipo 26“, koji su sada želeli mnogi italijanski vozači. Ukupno je proizvedeno 43 komada, u raznim verzijama.

U međuvremenu, Alfieri je nastavio da ređa pobede, ali je ozbiljna nesreća na trci 1927. godine umalo poremetila sve planove. Alfieri se oporavio, mada je ipak morao da prepusti vožnju drugom vozaču koji je na kraju sezone postao apsolutni šampion Italije, što je bila prva u nizu šampionskih titula marke Maserati.

Maserati je 1929. čak postigao i prvi brzinski rekord, koji je držao sve do 1937. godine. Prosečnom brzinom od 246 km/h prešao je 10 kilometara.

Još jedna uspešna sezona usledila je 1930. kada su Maserati vozila na Velikoj nagradi Monce osvojila sva tri prva mesta. Nastavili su da se ređaju i drugi uspesi na trkačkoj stazi.

Nažalost, sportski uspesi nisu uspeli da anuliraju finansijske probleme, koji su već dugo predstavljali stalnu pretnju opstanku firme. Kao so na ovu ranu došlo je i naglo pogoršanje zdravstvenog stanja prvog čoveka porodice Maserati.

Alfieri je bio u sve lošijem zdravstvenom stanju, što je bila posledica nesreće 1927. godine. Morao je na operaciju kako bi mu se spasao jedini preostao bubreg. Nažalost, nikada se nije oporavio.

Umro je 3. marta 1932. u 44. godini života. Sahrani su među brojnim slavnim ličnostima prisustvovali Ferrari i Nuvolari.

Novi start

Bilo je vreme za novi start. Bindo Maserati, koji je u to vreme radio u firmi Isotta Fraschini, nakon što je Alfieri umro, odlučio je da se vrati u porodicu. Tako su Maserati u to vreme kontrolisala braća Ettore, Ernesto i Bindo. Njihov prvi zajednički projekat bio je veoma uspešan – „Tipo V5“ je iste godine kada je Alfieri „otišao“ uspeo da ostvari čak 20 pobeda.

Već sledeće godine, Maserati je uspeo da dostigne novi nivo uspeha zahvaljujući modelu 8CM, prvom jednosedu marke Maserati, ali i zahvaljujući tome što je legendarni Tazio Nuvolari prešao u Maserati, nakon što je napustio Alfa Romeo, čemu je doprineo lično Enzo Ferrari.

Ipak, sav napredak poremetila je tragedija septembra 1933. godine kada su čak dva vozača tima Maserati poginula na istoj trci - Giuseppe Campari i slavni Borzacchini. Nakon toga je usledila nadmoć nemačkih automobila zahvaljujući novim pravilima takmičenja, Maserati se našao u zaista nezavidnoj poziciji.

Rešenje je najverovatnije došlo u vidu jednog novinara. Naime, uprkos tome što je Alfieri preminuo, a on je bio glavno lice pred medijima, firma i porodica Maserati i dalje su imali ugled i bili vrlo poštovani. Najzaslužniji za nastavak pozitivne priče u javnosti uprkos svim problemima bio je Corrado Filippini, novinar sportskog lista Littoriale.

On i Alfieri imali su vrlo blizak poslovni odnos. Stoga mu je odmah bilo jasno da bez ozbiljnog vođe porodica Maserati neće uspeti da se održi u turbulentnoj ekonomskoj situaciji.

Zato je odlučio da se u dogovoru sa ostatkom braće Maserati obrati biznismenu po imenu Adolfo Orsi. Prodali su mu svoj udeo u kompaniji – tako će braća Maserati moći da se posvete pravljenju/proizvodnji trkačkih automobila, a brigu o finansijama da ostave nekome ko je već veoma uspešan u raznim granama privrede.

Finalni sastanak održan je 1936. godine, a 1937. Adolfo Orsio postao je vlasnike dve kompanije:

1)   Officine Alfieri Maserati, koja je proizvodila trkačke automobile
2)   Fabbrica Candele Maserati, koja je proizvodila svećice

Adolfo je nadzirao rad braće Maserati, obezbeđujući im slobodu neophodnu da na najbolji način nastave svoj dotadašnji rad, prvenstveno na razvoju vozila za trke, mada su se zvanično vodili kao konsultanti.

Drugi svetski rat

Početak novog „koncepta“ bio je uspešan, iako se tamna senka Drugog svetskog rata nadvijala nad Evropom. Na pragu rata ostvaren je istorijski uspeh za Maserati - 1939. Maserati 8CTF pobedio je na trci Indianapolis 500 u Americi, a zatim je ponovo trijumfovao na istoj trci već sledeće godine, da bi 1941. završio na 15. mestu među 30-ak učesnika.

Taman kada su srećne okolnosti počele da donose plodove, počeo je Drugi svetski rat. Kao i mnoge druge kompanije u to vreme, Maserati je morao da pređe na ratni režim proizvodnje, odnosno da proizvodi ono što država naredi.

Desetak modela 4CL je sakriveno u garažu trkačkog entuzijaste po imenu Antonio Ruggeri. Vraćeni su u fabriku nakon oslobođenja od fašističkog režima.

Uprkos tome što je fabrika prešla na ratni režim, braća Maserati nastavila su da kuju planove za budućnost. Tokom 1940. radili su na prvim tehničkim nacrtima za novo trkačko vozilo.

Aprila 1946. Maserati je modelom 4CL, jednim od onih skrivenih za vreme rata, pobedio na prvoj posleratnoj međunarodnoj trci u Nici.

Marta 1947. na sajmu automobila u Ženevi, predstavljen je prvi „civilni“ Maserati, odnosno auto namenjen vožnji u javnom saobraćaju a ne na trkačkoj stazi. Nazvan je Maserati A6 - slovo A kao Alfieri, a broj 6 prema broju cilindara u motoru.

Tvorci ovog automobila bili su inženjer Alberto Massimino, koji je pre toga radio u fabrikama Fiat, Alfa Romeo i Auto Avio Costruzioni, i Ernesto Maserati.

Za dizajn je bio zadužen Pinin Farina. Proizvodio se do 1956. u brojnim verzijama, uključujući, naravno, i one za trkačku stazu.

Nakon što se rat završio, Maserati je stalno bio u centru pažnju, jači nego ikada ranije. Međutim, 1947. isticao je desetogodišnji ugovor trojice braće Maserati i kompanije Maserati koja više nije bila njihova.

Morali su da donesu tešku odluku. Da li da nastave da ostanu i da budu pod tuđom kontrolom ili da napuste kompaniju koja nosi njihovo prezime?

Ipak su odlučili da odu – osnovali su sopstvenu firmu nazvanu OSCA (Officine Costruzioni Automobili), u kojoj su proizvodili maloserijske sportske i trkačke automobile.

Već 1948. njihov model MT4 osvojio je Veliku nagradu Napulja. U sledećih 15 godina OSCA je ostvarila nekoliko značajnih rezultata, uključujući pobedu na 12 časova Sebringa 1954. kada je za volanom modela MT4 1450 bio legendardni Sterling Moss. Nastavili su da se šire, pa su napravili i nekoliko odličnih motora za glisere.

Krajem 1964. braća Maserati prodala su OSCA kompaniji MV Agusta, koja je nažalost zatvorila već 1967. godine. Iako je bio najmlađi među trojicom braće, Ernesto je prvi preminuo 1975. godine. Bindo je napustio ovaj svet 1980, a Ettore 1990. godine.

Za to vreme Maserati je postao proizvođač ekskluzivnih automobila. Menjao je vlasnike više puta. Bili su tu Citroen, De Tomaso, Chrysler i Fiat, ali to je malo komplikovanija priča...

Foto: Shutterstock.com